Ratni bubnjevi odjekuju Beogradom, a gluhi Bošnjaci ništa ne čuju!

Deklaracija o slobodnoj i samostalnoj Republici Srpskoj nije puko politikanstvo Milorada Dodika, to je dobro planirana operacija stvaranja Velike Srbije. Ako ne vjerujete u izrečeno pročitajte tekst koji prenosimo iz Politike, najuticajnijeg beigradskog lista, medija koji uvijek prvi najavi put Velike Srbije. Tekst koji prenosimo precizno otkriva kome odgovaraju aktuelni događaji u BiH, naročito napad u Zvorniku i šta nas čeka u bliskoj budućnosti.
“Ko­nač­na sud­bi­na Re­pu­bli­ke Srp­ske bi­će od­lu­če­na to­kom na­red­nih ne­ko­li­ko go­di­na. Su­o­če­na sa po­li­tič­kim pri­ti­sci­ma Sje­di­nje­nih Dr­ža­va i Ne­mač­ke, su­sed­nim ve­li­ko­dr­žav­nim na­ci­o­na­li­zmi­ma, eko­nom­skom kri­zom, unu­tra­šnjim pro­ble­mi­ma… Srp­ska će u na­red­nim go­di­na­ma pred so­bom ima­ti ne­pre­mo­sti­va is­ku­še­nja ili te­ške iz­bo­re. Ako se nje­ne vla­de od­lu­če na če­ka­nje, ka­kav je slu­čaj već bio u svim dru­gim kri­za­ma ko­je su po­tre­sa­le osta­le de­lo­ve srp­ske na­ci­je, ova kri­za će tra­ja­ti du­go i njen kraj će bi­ti pred­vi­di­vo loš.
Vođ­stvo i na­rod Re­pu­bli­ke Srp­ske to­kom pro­te­kle dva­de­set i če­ti­ri go­di­ne ni­su če­ka­li. U te­škim okol­no­sti­ma, po­ne­kad sa­mi na sve­tu, us­pe­li su da se iz­bo­re za svo­ju dr­ža­vu. Sve­sni da će bi­ti svr­sta­ni me­đu sta­nov­ni­ke pa­kla – če­sto upra­vo od stra­ne onih ko­ji de­ce­ni­ja­ma lo­že pa­klen­ske va­tre na ovo­me sve­tu. Do­no­si­li su te­ške i sud­bo­no­sne od­lu­ke, po­ne­kad žr­tvu­ju­ći gra­do­ve i kra­je­ve u ko­ji­ma su Sr­bi ži­ve­li sto­le­ći­ma. Po­na­ša­li su se dru­ga­či­je od be­o­grad­skih vla­da ko­je su dr­ža­vu uglav­nom shva­ta­le kao da­tost a vlast kao ko­rist.
U po­ne­de­ljak je te­ro­ri­stič­ki na­pad na po­li­cij­sku sta­ni­cu u Zvor­ni­ku otvo­rio sta­re ra­ne. Ne sum­njam da će ovaj na­pad na srp­sku po­li­ci­ju mno­gi upo­tre­blja­va­ti ka­ko bi ospo­ri­li po­tre­bu za nje­nim po­sto­ja­njem. Li­ce­mer­je je ve­li­ko: ka­da je pre je­da­na­est go­di­na se­dam od­sto ukup­nog sta­nov­ni­štva Ko­so­va i Me­to­hi­je iz­vr­ši­lo po­grom nad Sr­bi­ma on­da je ve­či­ta ne­mač­ka po­sla­ni­ca u Evrop­skom par­la­men­tu go­vo­ri­la ka­ko je to raz­log da Ko­so­vo što pre do­bi­je me­đu­na­rod­no pri­zna­nje. De­ce­ni­ju ra­ni­je nje­ne ko­le­ge su pri­zna­le Bo­snu tvr­de­ći da će ta­ko „spre­či­ti bes“ ta­mo­šnjih Sr­ba ko­ji­ma su si­lom ospo­re­na ustav­na pra­va. Da­nas isti oni ko­ji su Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, pro­tiv­no vo­lji nje­nih sta­nov­ni­ka, na­met­nu­li Fe­de­ra­ci­ju BiH, de­set kan­to­na i di­strikt Brč­ko, go­vo­re o „ne­funk­ci­o­nal­no­sti še­sna­est slu­žbi bez­bed­no­sti“.
Na dva­de­se­tu go­di­šnji­cu zlo­či­na u Sre­bre­ni­ci, gnu­snog na­sle­đa ko­je će za­u­vek ti­šti­ti naš na­rod, ne­mo­gu­će je ne se­ti­ti se ka­ko su Bo­sna i Her­ce­go­vi­na, Hr­vat­ska i Ko­so­vo pri­zna­va­ni upr­kos je­zi­vom na­sle­đu zlo­či­na nad Sr­bi­ma. Ta­da nam je ob­ja­šnja­va­no da tre­ba „gle­da­ti u bu­duć­nost“, zlo­či­ni su uma­nji­va­ni i re­la­ti­vi­zo­va­ni… Upra­vo od onih evrop­skih dr­ža­va ko­je ni­su u sta­nju da se ni da­nas su­o­če s ko­lo­ni­jal­nim na­sle­đem a ko­je pla­ća­ju ve­li­ke svo­te da bi na­še ze­mlje men­tal­no i da­lje bi­le u 1991. ili 1995. go­di­ni.
Šta že­li Re­pu­bli­ka Srp­ska? Slo­vo de­kla­ra­ci­je o slo­bod­noj i sa­mo­stal­noj Re­pu­bli­ci Srp­skoj sva­ka­ko je naj­ve­ći po­ten­ci­jal­ni do­pri­nos pra­ved­noj sta­bil­no­sti i de­mo­krat­skoj bu­duć­no­sti Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne uči­njen to­kom pro­te­kle de­ce­ni­je. Srp­ska će ovim do­ku­men­tom pred­lo­ži­ti ko­nač­no for­mi­ra­nje Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne kao dr­žav­ne uni­je. Srp­ska tra­ži da od­lu­ke vi­so­kih pred­stav­ni­ka – pre­ži­ve­le usta­no­ve ko­ja iza se­be odav­no ne­ma je­din­stve­nu po­li­ti­ku Uje­di­nje­nih na­ci­ja – bu­du do­ve­de­ne u sklad sa Usta­vom BiH. Uko­li­ko ni­je mo­gu­će spo­ra­zum­no us­po­sta­vi­ti funk­ci­o­na­lan ustav ka­kav je za­mi­šljen u Dej­to­nu i po­ka­zao se kao tra­jan, Srp­ska pred­la­že re­for­mu ne­u­spe­šne Fe­de­ra­ci­je BiH – stva­ra­nje bo­šnjač­kog i hr­vat­skog en­ti­te­ta i us­po­sta­vu za­jed­ni­ce tri me­đu­na­rod­no pri­zna­te dr­ža­ve. Zar ni­je upra­vo to put ko­ji je Evrop­ska uni­ja bar pet pu­ta pri­me­ni­la u Ju­go­sla­vi­ji i Sr­bi­ji?
U Re­pu­bli­ci Srp­skoj po­sto­ji ap­so­lut­no je­din­stvo oko nje­ne dr­žav­ne bu­duć­no­sti. Vla­sti shva­ta­ju da je me­đu­na­rod­no pri­zna­ta ne­za­vi­snost ne­mo­gu­ća bez po­dr­ške ve­li­kih si­la, ali sa­mo­stal­nost i tra­jan sta­tus pred­vi­đe­ni su Dej­ton­skim spo­ra­zu­mom. Si­ro­ma­štvo sa ve­kov­nom tra­di­ci­jom, plit­ki te­me­lji de­mo­kra­ti­je, ko­rup­ci­ja, unu­tra­šnje po­de­le ko­je su de­lom si­ste­mat­ski pod­sti­ca­ne iz ino­stran­stva, sva­ka­ko su te­ško op­te­re­će­nje ove dru­ge srp­ske otadž­bi­ne. Ipak, od 1992. do da­nas nje­ne vla­de sle­de je­dan put ko­ji je već go­to­vo de­ce­ni­ju ja­san i ko­jim stu­pa­ju si­gur­ni­je ne­go ra­ni­je. Taj put vo­di ka re­fe­ren­du­mu 2018. go­di­ne. Re­fe­ren­du­mu ko­ji tre­ba da po­tvr­di ustav i spo­ra­zum po ko­me en­ti­te­ti­ma pri­pa­da­ju sva ovla­šće­nja, osim onih de­set ko­ja su Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni pret­hod­no od­re­đe­na me­đu­na­rod­nim spo­ra­zu­mom. Ustav je ne­sum­nji­vo sta­ri­ji od po­je­di­nih ka­sni­je na­met­nu­tih ne­u­stav­nih za­ko­na i spo­ra­zu­ma.
No­vem­bra 1918. srp­sko vođ­stvo Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne do­ne­lo je du­go­roč­nu od­lu­ku pro­tiv­no vo­lji svog na­ro­da. Dok su sre­zo­vi pro­gla­ša­va­li pri­sa­je­di­nje­nje Kra­lje­vi­ni Sr­bi­ji oni su če­ka­li stva­ra­nje ju­go­slo­ven­ske dr­ža­ve. Ve­li­ki Vla­di­mir Ćo­ro­vić čak je iz­ja­vio da „Bo­sna ni­je srp­ska ze­mlja“ (Sr­bi su u ono vre­me bi­li re­la­tiv­na ve­ći­na sta­nov­ni­štva a srp­sko po­re­klo de­la mu­sli­ma­na i ka­to­li­ka bi­lo je i nji­ma sa­mi­ma ne­sum­nji­vo). Po­sle­di­ce su bi­le du­go­traj­ne. U bu­duć­no­sti ne­će bi­ti me­sta za no­vu ta­kvu gre­šku. Oni ko­ji je bu­du po­či­ni­li od­go­va­ra­će pred bu­du­ćim po­ko­le­nji­ma u ve­ko­vi­ma ko­ji će do­ći”.