Kada je nedavno nemački nedeljnik “Der Spiegel” ekluzivno otkrio ‘Titove tajne ubojice’, niko se u Hrvatskoj i Srbiji nije posebno uzbudio, jer je to otkriće ličilo na ponalaženje rupe u saksiji. Naravno, zahtev Gojka Bošnjaka, ustaše koji je 1973. godine bio žrtva pokušaja ubojstva u Njemačkoj, a čiji je likvidator u Karlsruheu osuđen na 10 deset godina robije, prihvaćen je kao medijska senzacija. Bošnjak od njemačkog ministra unutarnjih poslova traži da se Josipu Brozu posthumno, zbog ubistava emigranata, oduzme orden Izvanrednog saveznog križa, koji mu je 1974. dodijelio njemački predsjednik Gustav Heinemann.
Tito i njegove državne ubice su od 1970. do 1989. godine u Njemačkoj ubijena 22 hrvatska iseljenika, a u Evropi i SAD 16 srpskih emigranata. Ono što Gojko Bošnjak zna, a neće da kaže, jeste činjenica da su državne ubice iz Udbe likvidirale političke emigrante poreklom iz Jugoslavije uz saglasnost vlasti u Nemačkoj i Americi. Naime, uvek kada je Broz odlazio u službene posete ovim državama, zahtevao je od vlasti u Bonu i Vašingtonu da pohapse ili da njegova tajna policija Udba pobije Titine političke protivnike. I zato Nemci neće Titu oduzeti orden koji su mu dali, upravo za “čišćenje” njihovog prostora od “jugoslovenskih terorista”.
Od sedamdesetih godina prošlog veka Tito i Udba su imali 11 državnih ubica iz svih republika. Ključ za ubijanje emigranata je bio nacionalni, pa su Hrvati ubijali ustaše, Slovenci belu gardu, Bosanci balije, a Srbi su ubijali četnike i Šiptare po svetu. Konobar iz Niš, izvesni B. Panajotović je u Čikagu ubio četnika D. Kašikovića, ali i devetogodišnju Ivanku, koja je videla zlikovca. FBI je taj zločin zataškao, a likvidator je operisao facu i skriva se danas u Koloradu.
U Nemačkoj je hrvatska Udba trebalo da ubije Stjepana Đurekovića, odbeglog direktora u INI, ali kako su to udbaški egzekutori iz Zagreba odbili, angažovani su Crnogorci. U tom masakru Đurekovića učestvovali su Božović, Malešević i M – čije ime ne smem da izgovorim. Prva dvojica su pokojnici, a treći živi i vrlo je uticajan u Crnoj Gori. Uostalom, Nemačka nije uspela da dobije Josipa Perkovića, šefa Udbe u Hrvatskoj, koji je osuđen za likvidaciju Stjepana Đurekovića. Niti se Nemačka zbog toga mnogo buni, jer ona i danas uvažava političke zločine komunista i maksimalno ih skriva.
Ta tajnovitost je deo političkog protokola zemalja, koje su sprovodile vlastiti državni terorizam. Naredbodavci udbašima su bili visoke političke ličnosti, koje su i same bile funkcioneri tajnih službi, pa bilo da se ona zvala NKVD, Ozna, Udba, KOS ili SDB. Prisetimo se da je rad u tajnoj službi JNA, zatim SID-u i SDB, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših funkcionera. Tajni agenti su bili Josip Broz, Mitja Ribičić, Cvijetin Mijatović, Raif Dizdarević i Bora Jović, Nikola Ljubičić, kao i Edvard Kardelj. U novije vreme, kada su komunisti postali demokrate sa agenturama su radili Kučan, Janša, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević.
I svaka nova država koju su stvarali ove vojskovođe je imala svoju Udbu, a ona je pravila svoje ulične i narodne heroje, razne Arkane, Tute i Juke. Ovi momci su bili saradnici Titove agenture, samo su promenili vladara i nastavili svoj podzemni pohod, a da nikada nisu ratovali između sebe. A i kako bi kada su bili drugari iz podzemlja u Frankfurtu. Milorad Ulemek Legija je bio miljenik mladog političara, koji ga je vodio kod Đinđića kući uveče, da ga upozori da Nemci žele da ga likvidiraju. Dragana Vasiljkovića tj. Kapetana Dragan, stvorila je srpska Udba, jer je po nalogu J. Stanišića doveden iz Australije u Krajinu da izigrava srpskog nindžu.
Od 11 državnih ubica, većina je otišla u prošlost, ali su danas živi i vrlo aktivni njih trojica – u Hrvatskoj i Crnoj Gori. A njihov šef Odseka za likvidacije postao je veliki majstor srpske masonerije i živi u Srbiji. Nije problem u tome da su Titove ubice među nama, već i u tome da je brozovska Udba preživela građanski rat i revoluciju i nametnula se kao tajna politička struktura demokratije. Uostalom, u Beogradu, svi udbaši i njeni mafijaši imaju običaj da govore: „Da nas nije bilo, 5. oktobar ne bi uspeo. Mi smo narodu doneli demokratiju!“
Udbaši i mafijaši, međutim, zaboravljaju, kako već deset godina naplaćuju demokratiju koju su izborili na ovim prostorima. Udbaši koji su bila instrument Titovog režima, agenti Miloševića i Tuđmana, postali su veoma značajni saradnici Đinđića i Mesića, a ostali su u državnim i stranačkim aparatima Tadića i Josipovića. U Srbiji ih najviše ima u Ministarstvu spoljnih poslova, na mestima konzula, u Ministarstvu odbrane na funkcijama za ljudske resurse i vojnu industriju, zatim u medijima, privredi, mafiji i sportu.
Željko Kekić, bivši jugoslavenski špijun iskreno priznaje: „ Moji kolege udbaši i danas drmaju Hrvatskom. Oni su dobrovoljno radili kao suradnici političkih stranaka. Danas oni obnašaju dužnosti od načelnika općina, gradskih vijećnika, pa sve do zastupnika u Saboru i direktora javnih tvrtki. Oni i danas “drmaju” sustavom, jer su, u odnosu na “obične” političare koji dolaze iz naroda, u povlaštenijoj poziciji zbog informacija kojima barataju“.
Hvatska Udba je, uostalom, dovela Gojka Šuška iz Kanade i namestila ga za ministra. A Miroslav Tuđman, kao bivši šef agenture najbolje zna gde su mu danas instalirani kadrovi. Jer, ako su komunisti postali demokrate, zašto ne bi udbaši postali njihovi savetnici i saradnici.
Ako se samo površno skicira ta udbaška mimikrija, koja je im je omogućila da se infiltriraju u novu vlast, vidi se da su to učinili tako što su udbašku strukturu preneli u politiku i društvo. Glavni tajni posao udbaša danas na na blkanskom prostoru jeste ilegalno finansiranje stranaka. Udbaši su stručnjaci za pravljenje „crnih para“. To je ilegalno zarađeni novac, kojim se plaćaju prljavi stranački poslovi. Taj novac je počeo da se stvara od prvih dana demokratije, jer su bivši načelnici tajnih službi, i u Beogradu, i u Zagrebu, pljačkali porušene gradove i banke, potom prvi otvorili poslove oko privatnih banaka i menjačnica, agencija za promet nekretnina, zatim agencija za privatne detektivne i obezbeđivanje. Samo u Srbiji agencije za obezbeđivanje imaju pod oružjem 30.000 ljudi.
Biviši udbaši su postali savetnici i saradnici za bezbednost političkih partija, funkcionera, tajkuna, bankara. A u stvari se bave ucenjivanjem i reketiranjem bogatih ljudi, uzimanjem partijskog procenta za svaki biznis sa državom, ugovaranje prodaje državne imovine pod nejasnim okolnostima i uz visoku proviziju. Neretko pribegavaju pretnjama, batinanjima i ubistvima. U Beogradu udbaši su ubili Đinđića, a u Zagrebu su ubili Pukanića. Izvršioci su bili članovi Udbine mafije iz zemunskog i zagrebačkog klana.
Najvažnija politička uloga Udbinih naslednika je korišćenje i prodaja tajnih dosijea stranačkih lidera i simpatizera, sponzora političkih partija i stranih špijuna u domaćim gaćama, svim zainteresovaim stranama. Cena dosija sa tajnama običnog bisnismena, kog treba „ubediti“ da finansira neku malu stranku, je u Beogradu – 10.000 evra. A dosijei državnih funkcionera vrede već i milion evra, jer su u njima podaci o zaraznim bolestima, kartonima iz ludnica, o švalerkama, prevarama, ali i fotosi sa homoseksualnih seansi.
Udbaši danas poseduju liste sa imenima političara, sveštenika, javnih ličnosti, koji su homoseksualci, time ih ucenjuju i ubacuju u razne političke igre. I zato svaki od političara koji se sprema za vrhovnu vlast strepi od ovih udbaša, neguje ih, plaća i koristi, sve dok ne shvate da su iskorišćeni. Udba i danas potpuno kontroliše politički vrh Srbije, Hrvatske i Crne Gore. U njenim rukama su privreda, mediji, mafija i sport, pa zato i nije čudno što smo svi mi tajni saradnici udbaša. A dokle ćemo to biti, to niko ne zna !?
Nema komentara:
Objavi komentar